Jedan od prvih blogova iz slavnih dana Sarajevo-x

 Basko Polje

Bera je bio  stariji, i ganjao je cehinje. Furao se na Festival i Plavi Orkestar. Rekao mi je da je sa Alipasinog Polja i da ce u Baskom Polju biti jos deset dana. Brzo smo se sprijateljili. Preko dana smo skakali sa mola i pravili gluposti po cijeli dan.

Sjedio sam na stepenicama njegove prikolice i cekao da se on spremi za izlazak. Bilo je to doba novog vala, i trebalo je imati finu frizuru, izgledati  kao  Jura Stublic. Bera je dugo zagledao u svoje zaliske i mijenjao face, koristio gel da zategne kosu,  dok je pomalo capao pitu koju mu je stara ostavila na frizideru. Sve je bilo spremno za "ribolov". Osim mene. Ja sam imao oko 14 godina i nije mi bilo bas jasno sta bi ja radio sa tim cehinjama. Ni nase nisam zagledao posteno, a kamoli strankinje. Al Bera kaze da nema problema, njih samo treba sprciti i to je to. Mislio sam da je to lako, on tako tvrdi. Kaze da je prosle godine u Zaostrogu, u Uvali Borova bilo svega. Kaze da mu je treba prosmehendlala jaja. Impresivno!

Bera otvara vrata i udara C-Dur na gitari:

(pjesma je obrada Let it Be od Beatlesa, preradjena od strane Festivala sa Berinim dodatkom na kraju:

Kad sam bio sasvim mali

i stanovao na bjelavama

imao sam burazera

starijeg sedam godina

Ja sam nosio bratov dzemper

a on babin kaput stari

a moralo se i ukrasti

jer bili smo gladni

I mi se nocu skupimo

oko tople peci

i tada pecemo krompire

i sjetimo se babinih rijeci

Let it Be, Let it be, Let it be

samo da bude babi zdravlja

bice picke i cevapa

Bio sam odusevljen Berinim dodatkom na pjesmu (The Festival je svoju zavrsavao sa : Bice hljeba, bice para) i pjevali smo je glasno kroz kamp da svi cuju "bice picke i cevapa" dok smo isli prema obali mora, gdje su bile trebe koje je trebalo pofatati tu vecer. Mene je bio stid uopste gledati u pravcu cura, ali pored Bere sam se osjecao sigurnijim, u njegovoj sjenci sam bio komforan. Pravo sam mu se divio. Izgledao je mocno, pravi Novi Primitivac. Bili smo ponosni sto smo iz Sarajeva i sto se furamo na Zabranjeno Pusenje, Elvisa, i Plavi Orkestar.

Prije cehinja otisli smo na terasu hotela "X". Tamo su znali pustiti Deep Purple i Led Zeppelin kad nas vide, sto je bilo ohrabrujuce. Razbije se led, zaplese se, nek vide koke da smo puni energije i da smo cool. Najgore je kad ugnjave sa nekim stvarima koje nismo znali. Pogotovo domacim.

http://www.erikatour.cz/foto2004/cr1_kemp.jpg

Tu vecer sam upoznao Natasu iz Zagreba dok smo pusili Marlboro, stajali ispred ulaza na terasu hotela i kucali pare za upad. Imali smo za pice, ali ne i za kartu. Uci unutra i ne popiti kolu ili bambus je bila sramota. Natasa je licila na kombinaciju Jennifer Bills iz Flashdance-a i Kim Wilde. Njena svijeta kosa blago se previjala preko njenog lica i ramena, sarmirala je sve oko sebe, apsolutno svjesna da je SVE na njenoj strani.

Uspjeli smo skucati pare i upali smo na terasu. Bera je sjeo pored Natase i ja sam odmah sjeo sa druge strane, pored nje. Ona mi se pravo dopala, ali sam mislio da ja nemam nikakve sanse, pa nisam nista ni govorio. Bera je govorio i za sebe i za mene. U jednom momentu Bera je otisao u WC a ja sam ostao sam, na cjedilu. Sutio sam i pijuckao kolu kada me ona nesto pitala. POkusao sam da odgovorim bez mucanja ali mi nije polazilo za rukom da ista suvislo kazem. Ona se primaknula  jos blize meni sto me pravo napalilo. Mislio sam ETO GA , sacu i ja pokazati Beri da i ja mogu pofatat trebu. Neki Natasin poznanik je u tom momentu nesto doviknuo i u sekundi ona se nasla pored njega, objesila mu se za  ramena i krenuli su da se smiju. Pravo sam se razocarao, a sve je izgledao kao da je sve gotovo. Samo je trebalo da je poljubim i to je to. U tom momentu dolazi Bera preko podijuma sa sibicom u zubima, zakopcava slic."Ajde, dizi se , cekaju nas cehinje!". Meni se nije nigdje islo, taman sam se zaljubio u Natasu. Ali Bera je pametan, valjda on zna sta treba raditi. Nevoljko sam se odgegao sa njim prema slasticarni ispred koje su sjedile cehinje i lizale sladoled. Niko ne zna na kojem se jeziku govorilo, ali se uveliko mahalo rukama. Izvadili smo sicu iz dzepa i kupili po kuglu sladoleda dvjema cehinjama. ja sam , naravno, sutio i gledao u Beru. On je jednu podebelu djevojku koja se zvala Beti vec poceo da obuhvata rukama i da prica kojesta. Ja sam neku pored sebe takodjer obuhvatio. Ona se nasmijala i blago izvukla iz mog zagrljaja.  Ja sam se nasmijao a u sebi propao pod zemlju. KOja neprijatnost. Sto je tako nezamislivo tesko guzit?

Bera naredi da se ide dalje. Ustali smo svi i krenuli prema Brelama, ko biva nesto cemo tamo raditi na plazi. Usput ce se kao i kupiti vino. Ja sam uglavnom sutao i gledao ispred sebe dok je Bera vec fatao Beti za sise. Postalo mi je neprijatno da bilo sta tu poduzimam i ispario sam se. Ona "moja" cehinja je nesto ko krenula da mi dovikuje iz daljine, ali ja sam se vec zalaufao. Dosta neprijatnosti za jednu vecer.

Povratak na terasu hotela je bio logican. Tamo je sigurno bila Natasa, cura koja mi se dopadala, a problem je bio da nisam bio jedini. Te godine je bila jako popularna pjesma "Mi nismo sami" grupe Film. Mnogi parovi su jedva cekali tu pjesmu da zaplesu, i lagano se obgrle i zanjisu uz tonove pjesme. Ustrcao sam uz stepenice na terasu, mastajuci kako Natasa ceka na mene da zaplesemo, da se noc na obali mora pretvori u ono sto sam sanjao. Pjesma  je veC pocela, parovi su se strasno obuhvatili, a ja sam pogledom sjekao lijevo i desno. Primijetio sam Natasu u sredini kruga kako se lagano njise, naslonjena na nekog supka, zatvorenih ociju pjevusi pjesmu i uziva u njegovom stisku. U tom momentu je progledala , ugledala mene i nasmijala se. I to je bilo sve........

Jako razocaran vratio sam se u kamp. Nasao sam put do prikolice i  ko fol legao da spavam. Nisam dugo mogao da zaspim. Ipak je bilo jako uzbudljivo vecer. Pjevusio sam u sebi Berinu pjesmu i tjesio se da ce sutra Bera da me nauci kako da sa mola skocim prelom ,da se pokazem ispred djevojaka, da ne udarim nogama po povrsini vode ko zadnji seljak....

"samo da bude babi zdravlja

bice picke i cevapa"

2009

Sofa

Tih godina rukomet je igrao svako. Novi Grad, Bosna, Željo, Sarajevo, bilo je mnogo klubova i igrao se dobar rukomet. Moj babo Šerkan, staro lijevo krilo Mlade Bosne, me je ugurao u to a da toga nisam bio ni svjestan. Jedne godine me privalio u atletski klub “Sarajevo” da bacam koplje. Meni se to učinilo interesantno i krenuo sam da treniram sa žarom. Bilo je tu dosta trčanja, teretane, znoja i ordicanja. Nekako sam to tiho batalio. Šerkan je to na neki način očekivao, i nonšalanto me obavijestio da je sutra moj prvi  trening sa  juniorima Željeznicara, trebalo je naučiti igrati rukomet. 

Tih godina je Željo bio dobar: Anić, Aničić, braća Vukas. Bilo je odličnih igrača i igara. Išao sam na sve utakmice na koje sam mogao stići, bila je prava drama na terenu svo vrijeme. Rukomet uživo, iz neposredne blizine čini se kao neka čudna vrsta tuče u kojoj nema očiglednog udaranja pesnicama i nogama, ali ima svega ostalog što je teško upratiti. Finte na sve strane...a da, ima i lopta, koju je jako teško upratiti.

Prva rukometna liga najjače rukometne nacije na svijetu je bila stvarno uzbudljiva. Kada je dolazila Metaloplastika iz Šapca karte se nisu mogle kupiti ni od poznanika u upravi kluba mjesec dana ranije. Svi su htjeli da gledaju Portnera, Vujovića, Mrkonju, Vukovića,  Mileta Isakovića. Oni su bili madjioničari, transformersi, svjetski prvaci. Niko im nije mogao stati u kraj.

Te godine smo išli na pripreme u Kupare, u rukometni kamp sa ostalim timovima iz cijele Jugoslavije. U Kuparima su se te godine skupili skoro svi. Reprezentacija je dosla na pripreme i igrali su tekme iz zajebancije, pomješani sa ostalim ekipama. Naokolo su šetali svi veliki i bitni i pričali o predstojećem svjetskom prvenstvu. Mi klinci smo bili priljepak svemu i svakome. Htjeli smo da zagrabimo sto je god više moguće. Jednom prilikom sam sasvim slučajno upao u neku rekreativnu utakmicu u sred bijela dana na vrućem asfaltu u kojoj su skoro svi igrali baš nonšalatno. Veselin Vujović je vazda igrao u papučama i pušio na klupi, pa su svi ostali krenuli da to isto rade dok neko nije zašao i svima pokupio cigarete. Mene je zapalo da u jednom momentu čuvam Kuzmanovskog, koji je bio desni bek, visok dva metra, od brda odvaljen komad neobrijanog živog mesa, igrač Metaloplastike i standardni reprezentativac. Ja sam kao pokušavao da ga čuvam, a on je onako bos na asfaltu samo dodavao lopte drugima i pričao sa svojom rajom na klupi. Ja sam od bijesa počeo da ga grizem i da ga gazim po nogama, a on bi me samo lagano odgurnuo i nonšalantno plasirao loptu negdje kroz uši našeg golmana Slavena, kolege iz tima, kojem je bila čast da mu je ovaj zabio go.

Sastav juniora Željeznicara je bio geografski izuzetno šarolik. Nekolicina nas je bila iz centra, nesto raje sa Č.Vile i Alipašina, a ostatak je bilo Briješće, Donji Hotonj i ko zna šta već. Ovi koji su morali svakodnevno putovati iz predgrađa na treninge su bili najuporniji, najagresivniji i imali su mnogo jasniju sliku o životu. Jedan od njih je bio i Sofa.

Sofa je živio u Donjem Hotonju i igrao je desnog beka. Nije se ni po čemu posebno isticao osim sto je svojim akcentom "zanosio po seljački”. Bio je predmet zajebancije ali on to nije kontao, nego je samo dolivao ulje na vatru, ne znajući da je ubačen u “pilanu”. Nebrojeno puta bi nešto provalio, što bi sviju u svlačionici bacilo na pločice. Imao je kao i svi drugi prigradski likovi  izuzetno neposredan i zdrav pristup životu. Nije imao dilema oko ni oko čega, sve je u životu već bilo zacrtano i određeno.

Jednog dana smo sjeli u autobus i pravac nazad za Sarajevo. Kamp je bio gotov, i većina nas se vraćala bez ikakvog plijena ženske prirode. Samo par iskusnijih švalera su nesto ko muljali danima. Kad smo u Kardeljevu (Pločama) presjeli u voz, nešto se počelo čudno dešavati. Sa nama u vagonu je bila i neka ženska sportska ekipa iz Slovenije, i odmah je vatra krenula da se pali i rasplamsava. Svi su se uzbihuzurili i krenuli da očajnički šmekaju gdje se ko kod ženskih može privaliti. Ja sam bio smotan i stidljiv tako da sam samo mogao piljiti iz daljine u noge i stražnjice Slovenki koje su se naginjale kroz prozor. Napadi su počeli svom žestinom i naša prva postava je prodrla duboko u odbranu Slovenki. Bekac se zabio sa lijevog krila, proslijedio loptu do Vuje, koji je lagano vratio Igoru, pa Bojanu, koji je opet dodao dalje do Sofe koji se sa desnog krila punim trkom probio kroz zid ruku i tjelesa i volšebno poentirao na odusevljenje i erupciju emocija iz cijelog gledališta. 

Sofa je u sred vagona nemilice i bez stida fatao i ljubio podebelu Slovenku, a mi smo se kikotali i navijali. Najteži momenat je došao kada smo na stanici u Sarajevu morali da napustimo voz. Tu je Sofa izašao sav tužan i pokisao, prteći svoju plavu torbu, praćen suzama djevojke koja je i dalje uporno mahala kroz prozor odlazećeg voza. Svi su ga tapšali po ramenima hvaleći njegove Don Žuanovske metode, veličajući njegov požrtvovan spas našeg ekipnog ponosa, a on je samo tužno odmahivao rukom povremeno okrećući glavu prema odlazećem vozu koji je ubrzavao prema zalasku sunca.

Prošle su godine, ja sam već studirao na akademiji i zaboravio kako se igra rukomet. Željo je ispao iz prve lige, sve je krenulo nizbrdo.Više nije bilo Vujovića i Portnera da u maloj sali Skenderije čine čuda. Nema više Slovenki ni njihovog stidljivog smijeha, one su dobile svoju novu državu. Uskoro više nije bilo ni željeznice. Ja sam konačno posjetio čuveno "mondensko ljetovalište" Donji Hotonj u sred noći, probijao se kroz blato i minobacačke detonacije, sa puškom u ruci, izgubljen i “zavaljen”...

Posjete Donjem Hotonju su prerasle u stalni boravak i život na tamošnjoj liniji odbrane grada. Trebalo je neko vrijeme dok se nisam počeo raspitivati o svojim rukometašima, lijepim zdravim momcima koji su konjima čupali repove, žarili i palili po gostovanjima, uživali u igri i sportu. Nisam više bio siguran za koga se raspitujem jer je rat učinio svoje, a ljudi na obroncima grada i predgrađima su neke stvari shvatili mnogo prije nego mi iz centra. Oni su se, kako sam kasnije saznao, odavno podijelili i rasparčali po nacionalnoj osnovi, nije više bilo magije koja ih je držala zajedno.

Jedne noći je Šerkan došao do mog kreveta u spavaoni (vlažnom podrumu u nekoj razvaljenoj kući) i rekao mi da pogledam prema jednom čovjeku. Slabo sam vidio od žmirkavog svjetla kandila, ali sam jasno mogao razaznati nekog starijeg čovjeka koji mi je na neki način trebao biti poznat. Nisam kontao ništa sve dok mi stari nije rekao da je to Sofin otac. Isti kukasti nos, isti profil i odsutnost u licu. Čova je samo sjedio, pušio svoju cigaru, i čekao na svoju smjenu.

Sofa je poginuo par mjeseci prije nego što sam došao u Donji Hotonj. Bila je neka pucnjava, i on se u akciji sakrio iza nekog labavog zida koji nije mogao da zaustavi metke iz "sijača smrti". Sofa je tiho pao i ostao da lezi nepomičan, kao na treningu kada bi se odmarao od napornog preskakanja prepona ili dizanja tegova. Ima nas još uvijek koji se  sjećamo kako je Sofa strasno stiskao Slovenku, kako ju je ljubio punim žarom, isto kao sto je sa uživanjem igrao rukomet i nesebično branio Bosnu.

2009

Trkač

Запад је на Ђиђиковац долазио полако. Понеко је имао Грундиг телевизор, понеко и Сони, понеко је возао Мерцедеса 200Д, а неко је имао чак и прву ”понг” видео игру. Било је доста западних лиценци, сви смо имали нешто западно. Ипак, западни начин живота је био далеко, само на филмовима се могло гледати како запад живи. Понеко је правио понекад неко западно јело, људи се ипак нису усуђивали да раде било шта мимо устаљених цивилизацијских токова. У скоро сваком америчком филму се тих дана могло видјети како неко џогира, трчи брзо без пријеке потребе, без да га неко прогања. Код нас то ипак никоме није падало на памет.

Ипак, у нека доба појавио се човјек у својим касним 30тим који је почео је да трчи. Био је права атракција у јутарњим часовима, бабе су са прозора гледале и ибретиле се како плавокоси чова ничим изазван нарушава хармонију и природно кретање ствари. Многи пролазници би се окретали, а поштар би се наглас смијао и упирао прстом. Дјеца су га ,наравно, зајебавала, али он се није осрвртао много.

На себи је увијек имао сиву памучну тренерку са неким западним натписом на енглеском језику, а на ногама је носио у то вријеме уобичајене Адидас ”РОМ” тене. Тренерка је имала капуљачу коју је дотични лик навлачио преко главе док је трчао, тако да је и то доприносило мистериозној појави овог чудноватог тркача. Након неколико кругова око Ђиђиковца његова сива тренерка је почела да пропушта зној, велике флеке би се појавиле на леђима и прсима и осјећај нелагоде посматрача је био још јачи. Многи су чекали моменат када ће тркач пасти на асфалт и бити покупљен од стране хитне помоћи или ће пак по њега доћи они други, из клинике за психијатрију ”Недо Зец”. Ипак, тркач је свакодневно трчао и људи су се постепено навикли на његово присуство. Сљедбеника није имао, граница је ипак била подвучена. Сви они који су се бавили спортом тих дана су ипак спорт ограничавали за то предвићена мјеста. Тркач је био одметник, својеврстан Панчо Вила рекреације.

С времена на вријеме тркача не би било по мјесец дана и нико није знао нити могао имати појма гдје је он. Неки би говорили да је коначно полудио, или да је дошао тобе и постао поново нормалан и присебан човјек. Таман би се сви навикли на његово одсуство, а он би се појавио и пуним спринтом залетио низ Ђиђиковац, бацајући се свима у лице. То је трајало још неко вријеме док свему томе напрасно није дошао крај.

Један дан плаво-бијели Милицијски ”Фићо” и ”Тристаћ” су се са упаљеним ротацијама  паркирали покрај куће у којој је живио тркач, ушли су унутра и убрзо затим изашли са дотичним, коме су испред очију цијелог комшилука ставили лисице на руке. Уз повике и негодовање угурали су га на задње сједиште најближег аута и правац најближа станица Милиције, пуном брзином низ Ђиђиковац. Неки су у први моменат помислили да је овај био неки западни шпијун који је осматрао и пратио кретање одређених људи, радио против социјалистичког и самоуправног поретка, био убачени емигрант који је дошао да дестабилизује ситуацију у земљи. Када сам поднио извјештај свом оцу о томе шта се десило, он је само одмахнуо руком и објаснио ствар:

Тркач није џогирао због џогирања, здравља, новог западног лајфстајла који су неки покушавали да слиједе тих дана. Разлог је био исувише једноставан: када неко Нијемцу украде новчаник, онда Нијемац трчи ко луд за оним који му је тај новчаник отуђио. Наш тркач је морао да буде у одличној форми да би успјешно могао да побјегне у случају да неко примијети да му је тркач извукао новчаник  из џепа.

Мистерија је ријешена. Тркач, вођен својим лоповским потребама, морао да буде у топ форми. И тако је и сама помисао на џогирање и рекреацију  пропала тих дана на Ђиђиковцу. Свако ко би се усудио да трчи без разлога би био проглашен потенцијалним џепарошем. Ипак, касније су се времена промијенила, ”тркачи” су постали ”поштени”, дошли су на власт, па је џепарење замијењено много профитабилнијим западним начинима екстракције садржаја новчаника обичних грађана, без непотребног трчања низ Ђиђиковац.

13. april 2010

Istovar gipsa za Umjetničku školu

 Bice da je to bila 1984, slagacu. Dosao za kiparstvo u SPU (tzv. “umjetnicka skola”) kamion gipsa. “Tamic” je prdio prljavi dizel u kuhane kukuruze prodavca, starog albanca, koji je po cijeli dan ponavljao “frisko taze kod cika Laze” dok smo mi u bijelim mantilima prtili vrecu za vrecom iz kamiona u klasu i psovali dan kad smo se upisali na kiparstvo. Vrece su “pustale” gips pa su nam ruke i lica bila bijela. Svo vrijeme su nas zajebavali sa drugih odsjeka i gadjali opuscima. Zajebavali su nas i sa prozora 1. gimnazije dok ih nije uceralo unutra. 

Otkako je poceo istovar, nastavnici Mico i Zoka su razrogacenih ociju (to im je bio zastitni znak) uzaludno pokusavali da otvore drugo krilo ulaznih vrata skole da nam olaksaju posao. Teglili su zardjale austrougarske mehanizme ali nista nije pomagalo. Vrata se

nisu dala. I kao da je neko dao znak, pojavio se direktor skole.

Ljupko Antunovic, nas jedini moguci i omiljeni direktor u svojim najboljim danima, stajao je na vrhu stepenica u smedjem vunenom sakou sa bijelim straftama i masivnom kravatom na kojoj su detaljno prilazana egzoticna ostrva sa zalaskom sunca, koju je kreirala Vera, njegova supruga i nastavnica na odsjeku za tekstilni dizajn, posmatrao je scenu i kontao sta da kaze. Bilo je negdje oko 11 sati a Ljupko je vec bio malo “mokar”, uvijek je ispod stola imao neku “maksuziju”, lozu ili sljivu, iz koje bi sa umjetnicki volsebnom gestom nasuo sebi (a i drugima) tu i tamo. 

Ljupko bi prije nego bi bilo sta izgovorio skupio usta kao da vas hoce poljubiti u obraz. I tako, skupio je usta i glasno se ispred sviju nas obratio Mici i Bubi koji su razrogacenih ociju (kako drugacije) “uhvaceni sa mackom u vrecu” zurili u njega.

“Ummmmmm…..deckiii...mmmm…..sto to niste ranije to uradili...nego sad tu...mmm...drkate!”

Kako Ljupko sočno izgovori “drkate” ispustili smo vrece sa gipsom i krenuli da se valjamo po podu od smijeha dok su Buba i Zoka jos vise razrogacili oci i krenuli da se neuspjesno pravdaju. 

Od Sloge do Hotonja

 Uobičajena predkoncertna atmosfera u svlačionici ratne "Sloge". Faris udara palicama po stolici, Eso vješa oko vrata zlatne lance od moje mame i smije se, Buretu neko crta obrve dok zateže crveni kombinezon sa volutama na žute štrafte, a ja sa maramom oko glave, u medvjeđoj bundi svoje nane, na kontrabasu sviram Sinana Sakića "Zaljubljen u tebe" dok me snima Erik Gandini. I drugi bendovi su se pripremali za nastup, nervoza je prisutna. Sala je već puna iako je sat i kusur do koncerta. Hladno je i svi smo gladni i mršavi, grijemo se energijom koja ko zna otkud dolazi. Bili smo mladi i željni života, koji se na kašičice dobijao u krvavom sivilu opsade grada.

Sikter je prvi nastup nastupio u ratu 1993. u podrumu Kamernog teatra. Koncert je trajao koliko je radio generator na benzin. Grupa koja je organizirala koncert nije stigla na red jer je nestalo benzina. Svo vrijeme nastupa pogled mi je padao na izbjeglice koje su iza stejdža kuhale rižu pri svjetlosti kandila. Bilo je teško povjerovati da je uopšte bilo moguće misliti na muziku u tim momentima. Ali druge nije bilo. Kad si muzičar-umjetnik misliš na svoj posao, hoćeš da komuniciraš kako znaš i umiješ.

 

Izašao sam na stejdž da vidim kakva je situacija i zaprepastio sam se koliko je mladeži došlo. Pod granatama i snajperima. Nevjerovatno. Glad za normalnim životom je prevagnula, toliko ljudi je bilo spremno rizikovati život za dva sata bilo kakve muzike. Neki su pješice dolazili sa Dobrinje, probijali se kriz kišu metaka i granata. Uvijek sam se pitao kako to nekome objasniti, kako to predstaviti jednog dana kada rat prođe.

Prvi bendovi su počeli da otvaraju koncert. Njihova raja bi se probila u prve redove i bodrila ih. Svaki bend je imao svoju ekipu fanova iz naselja iz kojeg su došli. Zvuk je bio očajan, razglas nikakav, ali ništa od toga nije bilo važno. Bilo je svjetla, muzike i bilo je toplo u masi. U svlačionici je nastala gužva jer su se mnogi probili da se ogrebu od neko piće ili konzervu. Mene je pred nastup uvijek hvatala nervoza, šetao sam tamo-vamo, udisao duboko, stišavao euforiju i pokušavao da se dozovem sebi, jer nakon koncerta treba nazad u realnost.

 

Konačno je i na nas došao red. Kako smo bili "zvijezde večeri" ugasila su se svjetla i raja su krenula da zvižde i pale upaljače. Faris je na oba bas bubnja počeo udarati uvod u  "Gudru", pjesmu koju smo za tri minuta sklepali u BKC-u, koja je na Radio Zidu postala lokalni hit. Svjetla su se upalila kada smo grunuli sa gitarama i krenula je masovna šutka. Nisam mogao vjerovati da ću ikada svirati na nekom koncertu gdje će se raja gurati da te slušaju.

Koncert se završio, beckstage je bio krcat, svi se smijali i veselili ali ja nisam imao vremena za zajebanciju. Užurbano sam krenuo kući jer sam te noći morao na liniju. Na brzinu sam svukao sav kič koji sam po sebi okačio i navukao uniformu, stara mi je napravila sendvič s ničim, svi ukućani su me izgrlili i izljubili jer smo svi dobro znali kakvu težinu sa sobom nosi odlazak na front. Krenuo sam kroz mrak i smog prema improvizovanoj kasarni gdje je moja jedinica bila smještena. Na brzinu su nas prozvali, i prije nego smo se ukrcali u kamion za Kobilju glavu uvalili su nam nekoliko "maljutki"[1] da ih odnesemo rakteašima. "Tamić" se drmao kako je u mraku upadao u rupe po putu. Ubrzo je skrenuo sa glavnog puta i krenuo nekim seoskim makadamom iza Huma u mrklom mraku. Vozač nije vidio skoro ništa ispred sebe, ono što je mjesec mogao da osvijetli je bilo sve. Na prilazu nekom selu na Kobiljoj glavi vozač nije izdržao i upalio je svjetla. Nismo odmakli ni 100 metara kad nas sviju zapljusnu teška eksplozija na samo 10 metara ispred kamiona. Urliknuo sam. U nastupu panike u kamionu neko mi je bacio tešku raketu na noge. Bacio sam i ja svoju i iskočih iz kamiona. U to druga opali iznad kamiona na padinu brda. Ekspozija me je bacila na tlo, zasula su me grumenja zemlje i kamenje. Svi su krenuli da trče u garažu kuće koja je bila tu ispred nas. U tom mometnu je još jedna sastavila u blato desetak metara od nas ali nije eksplodirala. Imali smo sreće. Još ih je nekoliko palo naokolo dok smo ležali na podu garaže i pipali po sebi da nas šta nije zakačilo. Ubrzo se sve smirilo, kamion je fasovao geler u blok motora tako da se dalje nastavilo pješke prema Vogošći.

Mokar i iznuren, dok sam u mrklom mraku pokušavao da gledam gdje stajem, premotavao sam u svojoj glavi sinoćnji koncert. Zaista je bilo super. Možda jedan od najboljih događaja na kojim sam učestvovao. San i java su se preplitali sa brutalnom realnošću mjesta i vremena u kojem sam se nalazio. Kako sam se navikao na ovakav život? Da li će ovo biti moja "normala" do kraja života? Hoću li doživjeti slijedeći koncert?

Došli smo do neke kuće u Baricama odmah iznad saobraćajnog fakuteta u Vogošći gdje smo trebali čekati na smjenu. Neka djevojka, koja mi se pri svjetlu kandila učinila jako lijepa, nam je dijelila sendviče sa biljnom masti. Pomislih kako bi bilo super da je bila na koncertu večeras, imao bi razlog za ašikovanje. Ali stiglo je naređenje da idemo dalje. Kretali smo se izmedju porušenih kuća gledajući da ne stajemo po staklu čije krckanje se čuje nadaleko. Došli smo do mjesta gdje je bio ukopan njemački top iz drugog svjetskog rata, neki muzejski primjerak koji je više služio za podizanje morala. Ušli smo u podrum kuće pokraj njega koja je bila izbušena kao sir pancirnim granatama od "Prage". Smrznuti, zapalili smo malu vatricu i gušili se u dimu. Na sekund pomislim da sam opet na stejdžu, u dimu, pari i magli rokenrola, kako bacam trzalice u raju dok grudnjaci najvećih brojeva lete ka meni. A onda neki rafal, tromblon, bomba to sve presiječe. Negdje gore visoko iznad nas prelijetali su NATO avioni, svaki pilot je za desetak minuta na kafi u Avianu, sutradan na doručku u Veneciji.

A ja? A gdje ću ja biti sutra?

 

---

[1] Navođena antitenkovska raketa