Vino

Vino

March 17, 2014 at 8:33am

Smjestili su nas u neki zatvoreni hotel zapadno od Pariza, u neposrednoj blizini Versaja. Trebalo je od tamo dobaciti svaki dan do grada i nazad, maltretirat se po podzemnim, nije bilo druge. Nas nekoličina umjetnika iz Sarajeva je "fasovala" rezidenciju na jugu francuske, svako je trebao otići u neki drugi grad, provesti vrijeme sa lokalnim umjetnicima, studentima, s kim su nas već namjeravali smjestili. A dok se to sve ne organizuje i distribuira trebalo je provesti neko vrijeme u Parizu, što nam nije bilo mrsko.

Za mene je sve počelo katastrofalno. Neko mi je iz torbe maznuo skoro sve pare koje sam imao. Nisam mogao vjerovati svojim očima, a nisam se imao kome žaliti. Bio sam očajan. Sva sreća pa je baka koja je sve to organizovala imala love pa nisam morao da pasem travu u parku. Bilo je i neke raje u gradu pa sam se "snašao". Giros na uglu mi je bio jedina hrana, uvijek se moglo naci 20 fr.

Nakon par dana obreo sam se u Nimes-u, malom gradiću na jugu zemlje. Nisam imao para za taksi pa sam prtio kofer prema centru grada gdje sam trebao odsjesti kod nekih studenata tamošnje likovne akademije. Bio je zaista lijep dan, uživao sam posmatrajući radnje i restorane, opuštene ljude, pse kako pišaju i seru, lijepe koke kako prolaze. Dovukao sam se do željene adrese i pozvonio. Na moje iznenadjenje vrata je otvorila jako lijepa djevojka, očigledno porijeklom iz Maroka ili neke druge slične zemlje. Dok je držala cigaru u ustima pružila mi je ruku: "Ja sam Saadia..."

Kontam u sebi kako mi se konačno posrećilo, bićemo sami,  kao u nekom filmu. Već sam u svojoj glavi premotavao scene žestokog seksa po svim dijelovima stana, zgrade, ulice i grada,  kad iz druge sobe se pojavi onizak tip koji se tek probudio. Onako mlitavo, u gaćama, i on je pružio ruku i promuklo progovorio: "Fabrice..". "Ja sam Shoba", rekoh. U to iz treće sobe izadje još jedna djevojka, ne baš zgodna i lijepa ali naizgled prijatna i opuštena. "Claire", kaže, "Zovem se Claire".

Pokazali su mi moju sobu u kojoj je bio rusvaj. U stvari tu nije bilo ničega osim kutija sa odjećom i knjigama o umjetnosti, razbacanih sitnica koje nisu stigli pospremiti prije mog dolaska. Kreveta nije bilo, samo je jedan tanki madrac bio bačen na pod. "Studentarija", izbih sebi u bradu. Ostavio sam svoje stvari i ušli smo u glavnu sobu u kojoj takodjer nije bilo ničega osim par madraca i šperploče koja je bila zamjena za sto; na njoj pepeljara, smeće i rizle za motanje.  Krenuli smo se upoznavati, pričali smo lošim engleskim, borili se za svaku riječ, ali nekako je išlo. U neka doba neko reče da je vrijeme da se klopa, s čime sam se itekako složio, crijeva su mi se već zalijepila za ledja.

"Nemamo dosta vina, pa ako ti nije mrsko, tu ispred kuće je supermarket, idi kupi nešto" kaže Saadia. Dok je izgovarala riječi, zaista sam uživao u njenom licu i pokretima. Imala je neku neobjašnjivu spontanost, prosto sam se utopio u atmosferu koju je stvarala. Jednom rukom je pridržavala drugu u kojoj je držala cigaretu na neki čudan i sofisticiran način. Fabrice je, s druge strane, bio zamišljen, odsutan, motao je džoint. Claire je nešto klepetala loncima u kuhinji a ja sam izletio napolje po vino.

Pogledom sam prelazio preko rafova i primijetio dvije kategorije: crna i bijela vina. To je bilo sve što sam o vinima znao. Kod kuće sam salivao Ikana, Ždrepčevu Krv, i sve ostalo što je bilo najjeftinije za napit se što prije...s grimasom na licu. Kvalitet vina je bila posljednja stvar koja me u životu interesovala. Nisam se mnogo dvoumio, zgrabio sam neko vino u tetrapaku koje je bilo najjeftinije. Uzeo sam i neku paštetu i salamu, kontam, možda će i to da "legne" s vinom.

Ušao sam u sobu koja je već bila dobrano zapušena, stavio sam kesu na pod. Sjeo sam na madrac pokraj Claire koja je već punila tanjure sa cous-cous-om koji je mirisao pravo dobro. Izvadih svoje vino i stavih ga na sto. Oni se pogledaše i nasmijaše se. Nije mi bio jasno šta je bilo smiješno. Otvorio sam tetrapak i krenuo da vino salivam drito u grlo. Oni se više nisu smijali već su me čudno gledali. Skontao sam da sam negdje pogriješio ali nisam kontao gdje. Možda sam nekoga trebao ponuditi, čaše za vino su bile na stolu, ali ja ih nikad nisam koristio. Fabrice je ustao i otišao u kuhinju. Vratio se sa flašom vina. Sjeo je pokraj mene, u jednu ruku je uzeo moj tetrapak a u drugoj je držao svoju flašu. "Vidiš ovo Shoba: ovo je vino (pokazujući na flašu) a ovo nije (pokazujući na tetrapak)". Krenuo je onda da mi priča o vinu nadugačko i naširoko. Meni ništa od toga nije bilo jasno, ali sam ipak slušao i upijao. Pokazivao mi je etiketu, ime priozvodjača, godinu berbe, sve ono što meni nikada nije zapalo za oko. "Ovo je dobar Bordeaux", kaže, "Medoc". Otvorio je bocu i nasuo vino u čaše. Kucnuli smo se i otpili malo. Po prvi puta u svom životu sam osjetio razliku od onoga što sam obično lokao naiskap i ovoga što se polako pijuckalo sa guštom.

Na akademiji sam sutradan dobio svoj atelje gdje sam krenuo da radim koješta. Imao sam par ideja, spremao sam se za "Manifestu" na koju sam prethodno pozvan. Nije bilo ni podne, a već sam otvorio flašu vina koju sam kupio na preporuku Fabrice-a. Uz to mi je i preporučio i neke sireve, koje sam takodjer kupio. Uz obavezan baguette, kršio sam sir i vino bez prestanka. Gledao sam kako mi stomak raste ali me nije bilo briga, nisam se više mogao zaustaviti...

Prošlo je nekolio sedmica i jedno jutro je zazvonio telefon. Moja bivša djevojka (sadašnja supruga) mi je upravo rekla da dolazi prvim avionom za Nicu pa onda vozom do Nimes-a. Jedva da smo se počeli zabavljati u Sarajevu ona je već bila spremna da sve to tamo ostavi i pridruži mi se. OK. Činilo mi se da bi više volio da u tom momentu budem solo, ali više nije bilo izbora. Leslie se sutradan ukazala, a ostali u stanu su bili malo hadni na to, jedva su se na mene navikli. Nisu ni oni imali izbora. Doduše, svakako sam se pakovao za Montpellier, gdje je bakica koja je organizovala rezidenciju pravila neku izložbu u kojoj sam morao učestvovati.

Leslie i ja smo sutradan sjeli na voz. Nakon dolaska u grad, relativno lako smo našli crkvu u kojoj se održavala izložba. Meni je trebalo sat-dva da postavim svoj rad. Otvorenje je bilo pristojno, došlo je dosta svijeta. Držao sam je hastala sa vinom i sirom, usput objašnjavajući Leslie stvari koje sam "naučio" o vinima. Pošto i ona kao i ja nije imala pojma o vinima, nastojao sam da je malo impresioniram svojom upravo stečenom lažnom "francuzščinom". Stajali smo tu, ispijali džabalesku vino i posmatrali raju kako obilazi radove, kad pridje moja rezidensi-bakica i predstavi nam svog prijatelja, brata od njenog bivšeg muža. "Vincent", pruži stariji čova ruku. Stisak je bio jeben, tip je nekad bio legionar, ko zna šta je radio po Alžiru. Ali, izgledao je markantno, pristojno, imao je neki svijetloplavi džemper (boje golfa koji je vozio Fićo Bahtić) a dole je imao farmerke. Nakon izlozbe otišli smo svi skupa u neki restoran. Svako je gledao u menu i kontao šta će da klopa, dok je Vincent već naručio vino. Flaše su stigle odmah, a ja sam iz radoznalosti odmah uzeo vinsku kartu da vidim šta je naručio, odnosno koliko to košta. Tip je naručio najskuplje vino. Primijetio je da sam ja skenirao situaciju i rekao je: "Ništa ne brini, to je na mene". "Dobro", rekoh. Otvorile su se flaše a vino je bilo duplo bolje od najboljeg vina koje je Fabrice znao otvoriti na svom masnom madracu. "Ufff...ovo je dobro!" rekoh Vincentu. On je zatim krenuo naširoko i nadugačko o tom vinu. Vidim čova zna posao, pa sam krenuo da postavljam pitanja šta i kako, zašto, gdje i kada. Ostatak večere sam proveo slušajući Vincenta kako govori o vinima.

Sutradan smo nas četvero sjeli u njegov stari i olupani BMW i krenuli da posjetimo neki muzej savremene umjetnosti. E tu sam ja preuzeo stvar i krenuo da Vincentu objašnjavam šta i kako, zašto, gdje i kada. Njega je zainteresovao moj pogled na umjetnost pa smo priču kasnije nastavili u nekom restoranu, gdje je on opet naručio vina i krenuo da o njima priča, a ja sam pomno slušao. Tu večer je pao prijedlog koji nisam mogao odbiti. "Shoba...šta misliš da svi zajedno odemo kod mene kući na par dana u Annecy, to je dan vožnje odavde, usput ćemo svratiti do "Le Magazin" u Grenoble. Jel to može?". "Kako ne može", ja ko iz topa.

Vincent je dobro vozio, pričao je o svemu i svačemu. Bakica je zijevala jer je sve te priče već čula, Leslie je spavala, a ja sam postavljao pitanja ako mi šta nije bilo jasno. Posjeta čuvenom "Le Magasin"-u je bila odlična,  postavka je bila raznovrsna, a ja sam se raspričao i mahao rukama dok je Vincent sve upijao, što pogledom što ušima. Onda smo se popeli na brdo iznad Grenoble "odakle se pruža odličan pogled". Opalismo tu par fotki i onda udri po gasu. Bilo je kasno popodne kad smo došli do obala jezera Annecy, onako umoran i smožden sam blejio kroz prozor dok je sunce polako zalazilo. Osjetila se neka nervoza u zraku, zgadilo nam se svima truckanje u autu.

Nakon par kilometara uz jezero, Vincent je oštro skrenuo u desno u neki makadam, i po gasu uz brdo. Kamenje je lupalo po karambolkama i blatobranima, nismo se dugo tresli kad se ispred nas ukazao srednjovijekovni zamak. Sunce mu je još malo obasjavalo vrhove, izgledao je zaista moćno uz lokalni pejsaž. Stali smo ispred garaže. Kontam u sebi garant opet neki restoran, pa ćemo onda kod njega u bajtu na spavanje. Vincent se opružio i otvorio pretinac ispred mene i iz smeća i koječega izvukao daljinski. Pritisnuo je dugme i vrata garaže su se otvorila.

Pogled unutra je bio zaprepaščujući. Mercedes, Rolls Royce, Bugatti,  ko zna šta već ne. Izašli smo iz auta i krenuli se protezati, a on je parkirao svoj krš unutra pored svih tih limuzina i kolekcionarskih primjeraka. Ja sam gledao naokolo da primijetim neku tablu sa imenom restorana ali nije bilo ničega. Nešto je tu smrdilo ali mi nije bilo jasno šta. Krenuli smo lagano uz stepenice prema ulazu u zamak, kad iznutra istrčaše tri žene obučene u klasične kućepaziteljske uniforme. " Dobroveče gospodine", progovaraju jedna za drugom. Meni još ništa nije jasno , kakav li je reko ovo restoran gdje te ovako dočekuju. Udjosmo u veliku prostoriju punu srednjovijekovnih slika, skulptura, sa velikim kaminom gdje je već gorila vatra. Vincent baci svoju jaknu na kauč, raskomoti se kao u svojoj kući i krene da otvara prozore. Što sam ga više posmatrao to su mi se polako palile lampice....PA OVO JE NJEGOVA KUĆA!

Još se nisam ni oporavio od početnog šoka a on mi kaže: "Ajmo u podrum po vina, večera se već sprema". Sidjosmo niz stepenice koje su izgledale kao iz filmova strave i užasa, Grof Monte Kristo bi ladno mogao da tu bude zatvoren. On je energičnim pokretom otvorio neka velika stara vrata, pritisnuo prekidač za svjetlo i onda je pukao pogled. Prostorija veličine prosječnog supermarketa je bila krcata rafovima sa vinima. Posvuda je paučina, po svim bocama su slojevi prašine, mjerači vlage i temperature su bili jedina stvar koja je govorila da smo u 20 vijeku. On je krenuo da vadi boce i da priča kad je koju i gdje kupio, počelo je predavanje o istoriji familije i kolekcije vina, a ja sam samo stajao skamenjen i otalambačene donje vilice sve to posmatrao. Izvadio je neki Saint Emilion, jedan Margaux, Sauternes i jos par flaša. Popeli smo se gore, ostavili flaše na stolu (osim Sauternesa koji je otišao u frižider) a on je nastavio da nam pokazuje ostatak zamka. Smjestio nas je u sobu gdje je nekada boravio njegov sin: kompet zidovi su bili prekriveni stalažama sa stripovima, sve što se moglo pomisliti je bilo tu: od Taličnog Toma do Mila Manare. Otvorio je vrata kupatila, a iznutra je vrisnuo veliki jacuzzi sa pogledom na jezero i zalazak sunca. Ostavio nas je u sobi i rekao da sidjemo za nekih pola sata na večeru. Leslie i ja ne izdržasmo, bacili smo odjeću sa sebe i skok na glavu u jacuzzi. Pogled je bio zaista nevjerovatan, dok su balončići lagano grickali šupčić.

Dok je posluga postavljala stol za večeru, Vincent se ukazao sa Sauternes-om, zapakovanim u neku specijalnu foliju koja održava vino hladnim. Dao nam je svakom po malu čašicu i nasuo jarko žuto vino. Tako rafiniran i slatkast okus nisam nikad osjetio. Svi smo se zagledali sa osmijehom i pali u sevdah. "Vela havle...", rekoh sebi kroz zube. Vincent je spustio flašu i mahnuo rukom da ga pratimo u sobu za večere. Sjeli smo na već unaprijed odredjena mjesta, a posluga je krenula da skače oko nas. Krenulo je prvo vino, pa drugo, pa vino za zene i vino za muškarce, a sve je to pratila odgovarajuća klopa koje se vise ne mogu ni sjetiti. Vina su mi bila sasvim dovoljna. To je trajalo i trajalo a ja sam sve vise padao u neki trans, nisam više ni slušao šta Vincent priča, svaki zalogaj i svaki gutljaj su me bacali negdje daleko. Nakon što se večera završila sa "plateau de fromages" ostavili smo žene da pričaju i izašli napolje. Vincent me poveo prema jednoj kuli koja je bila izvan zamka, a koja je bila mnogo starija od ostalog zdanja. Kaze da je kula iz 12 vijeka i da u njoj hoće da napravi veliku pokretnu hidrauličku staklenu platformu-lift, koja bi išla gore-dole dok bi se po zidovima nalazila razna umjetnička djela savremene umjetnosti. Tu su mi postale jasne naše prethodne  konverzacije, imena umjetnika koja su cirkulisala, cijene radova i sl. On je pipao teren, nije mu bilo jasno šta hoće a šta neće, valjda je bio zbunjen svime što je čuo od profesionalnih art dilera pa ga je mozda zainteresovalo moje mišljenje. Elem...

Tu smo ostali par dana, vrijeme smo uglavnom provodili u podrumu, gdje sam dobio elementarno obrazovanje. Vincent mi je pokazivao na šta treba gledati kada se kupuju vina, raznorazne detalje koji upućuju na kvalitet i koješta. Upijao sam sve kao spužva, počelo me to zaista interesovati, iako sam znao da nikad neću biti u situaciji da se bavim istim hobijem. Nisam ja taj koji bi bilo šta mogao sačuvati.

Sutradan smo sjeli opet u starog i skrhanog BMW-a i preko Ženeve pravac Martigny. Tamo smo posjetili lokalni muzej savremene umjetnosti gdje su imali dobru izlozbu Diega Rivere i Fride Kahlo. Kao sto je to obično bivalo, nakon izložbe sjeli smo nazad u auto i uzbrdo do 1300 metara nadmorske visine u neko selo u planini gdje ljudi još od rimskog doba prave solidna vina u jako čudnom mikroklimatskom okruženju. Obišli smo par vinarija, a Vincent je u jednoj uzeo sanduk bijelog: nek se nadje.

Martigny

Nakon svog tog ludila i nevjerice vidjenim, popijenim i pojedenim, svak je otišao na svoju stranu: bakica Martine nazad u Montpellier, stari Vincent ko zna gdje (sa svojim helikopterom), Leslie u Njujork, a ja nazad svojoj studentariji u Nimes. Na rastanku Vincent mi je ubacio u torbu neku flašu koju nisam ni pogledao prije neg sam uskočio u voz. Nekako sam se sa stanice mrtav umoran dogegao do stana a njih troje su džmarili neki džoint i pričali o politici. Pala je zatim uobičajena skromna studentska večera a Patrice je otvorio flašu nekog vina.

"Šta je ovo?Kakvo je ovo sranje?" urliknuh. "Nisam odavno pio ovakvu džibru". Njih troje su se u čudu zagledali. Još su u glavi imali sliku kako salivam tetrapak. "Jebo ovo...sačekajte, imam ja nešto bolje od ovog sirćeta...!" Izvadih iz torbe flašu i spustih je na šperploču. Njih troje se zagledaše u vino, znali su dobro o čemu se radi. Gledali su malo u Grand Cru Pouillac a malo u mene, nikako nisu mogli da povežu te dvije stvari.
Nisam ni ja...