Trkač

Запад је на Ђиђиковац долазио полако. Понеко је имао Грундиг телевизор, понеко и Сони, понеко је возао Мерцедеса 200Д, а неко је имао чак и прву ”понг” видео игру. Било је доста западних лиценци, сви смо имали нешто западно. Ипак, западни начин живота је био далеко, само на филмовима се могло гледати како запад живи. Понеко је правио понекад неко западно јело, људи се ипак нису усуђивали да раде било шта мимо устаљених цивилизацијских токова. У скоро сваком америчком филму се тих дана могло видјети како неко џогира, трчи брзо без пријеке потребе, без да га неко прогања. Код нас то ипак никоме није падало на памет.

Ипак, у нека доба појавио се човјек у својим касним 30тим који је почео је да трчи. Био је права атракција у јутарњим часовима, бабе су са прозора гледале и ибретиле се како плавокоси чова ничим изазван нарушава хармонију и природно кретање ствари. Многи пролазници би се окретали, а поштар би се наглас смијао и упирао прстом. Дјеца су га ,наравно, зајебавала, али он се није осрвртао много.

На себи је увијек имао сиву памучну тренерку са неким западним натписом на енглеском језику, а на ногама је носио у то вријеме уобичајене Адидас ”РОМ” тене. Тренерка је имала капуљачу коју је дотични лик навлачио преко главе док је трчао, тако да је и то доприносило мистериозној појави овог чудноватог тркача. Након неколико кругова око Ђиђиковца његова сива тренерка је почела да пропушта зној, велике флеке би се појавиле на леђима и прсима и осјећај нелагоде посматрача је био још јачи. Многи су чекали моменат када ће тркач пасти на асфалт и бити покупљен од стране хитне помоћи или ће пак по њега доћи они други, из клинике за психијатрију ”Недо Зец”. Ипак, тркач је свакодневно трчао и људи су се постепено навикли на његово присуство. Сљедбеника није имао, граница је ипак била подвучена. Сви они који су се бавили спортом тих дана су ипак спорт ограничавали за то предвићена мјеста. Тркач је био одметник, својеврстан Панчо Вила рекреације.

С времена на вријеме тркача не би било по мјесец дана и нико није знао нити могао имати појма гдје је он. Неки би говорили да је коначно полудио, или да је дошао тобе и постао поново нормалан и присебан човјек. Таман би се сви навикли на његово одсуство, а он би се појавио и пуним спринтом залетио низ Ђиђиковац, бацајући се свима у лице. То је трајало још неко вријеме док свему томе напрасно није дошао крај.

Један дан плаво-бијели Милицијски ”Фићо” и ”Тристаћ” су се са упаљеним ротацијама  паркирали покрај куће у којој је живио тркач, ушли су унутра и убрзо затим изашли са дотичним, коме су испред очију цијелог комшилука ставили лисице на руке. Уз повике и негодовање угурали су га на задње сједиште најближег аута и правац најближа станица Милиције, пуном брзином низ Ђиђиковац. Неки су у први моменат помислили да је овај био неки западни шпијун који је осматрао и пратио кретање одређених људи, радио против социјалистичког и самоуправног поретка, био убачени емигрант који је дошао да дестабилизује ситуацију у земљи. Када сам поднио извјештај свом оцу о томе шта се десило, он је само одмахнуо руком и објаснио ствар:

Тркач није џогирао због џогирања, здравља, новог западног лајфстајла који су неки покушавали да слиједе тих дана. Разлог је био исувише једноставан: када неко Нијемцу украде новчаник, онда Нијемац трчи ко луд за оним који му је тај новчаник отуђио. Наш тркач је морао да буде у одличној форми да би успјешно могао да побјегне у случају да неко примијети да му је тркач извукао новчаник  из џепа.

Мистерија је ријешена. Тркач, вођен својим лоповским потребама, морао да буде у топ форми. И тако је и сама помисао на џогирање и рекреацију  пропала тих дана на Ђиђиковцу. Свако ко би се усудио да трчи без разлога би био проглашен потенцијалним џепарошем. Ипак, касније су се времена промијенила, ”тркачи” су постали ”поштени”, дошли су на власт, па је џепарење замијењено много профитабилнијим западним начинима екстракције садржаја новчаника обичних грађана, без непотребног трчања низ Ђиђиковац.

13. april 2010